Никола Тесла - Биографија

 

 

Никола Тесла се родио у селу Смиљану, код Госпића у Лици, 1856. године. Отац му је био врло интелигентан и одличан православни свештеник Милутин Тесла, родио се у селу Радучу у Лици, а умро је 1879. године. Теслина мајка Николина се родила у Грачацу и потиче из старе свештеничке породице Мандића. Отац је умро још док је Никола студирао, док је мајка доживела сву славу свога сина, коју је постигао у Америци, Лондону, Паризу.

Никола је ишао у немачку основну школу у Смиљану, завршио ју је у Госпићу, као и нижу реалку а вишу је довршио у Раковцу код Карловца. Као мали, Никола се најрадије играо са другарима, хватао птице, читао али никад није био беспослен. Другови су га веома волели јер је био добар и племенит. Кад би му остале неке школске стварчице делио би их сиромашнијим дуговима, а касније, кад је порастао и кад се картао са друговима, избегавао би да носи кући зарађени новац и давао би га другима. По окончању реалке, Никола је паузирао две године јер су родитељи били ожалошћени смрћу старијег сина. Потом, и поред инсистирања родитеља да постане свештеник, Никола одлази на студије техничких наука у Грац и Праг. Последње године студија, због смрти оца, издржавао га је ујак Петар Мандић.

По завршеним студијама, Никола је ступио у службу поштанског телефонског друштва и прикључивао телефоне по кућама. Затим је једно време радио и у Будимпешти, али убрзо одлази у Париз и ради у Едисоновој компанији. Када је извршио неке измене на Едисоновим динамо-машинама, Тесла одлази у Америку и улази у Едисонову лабораторију. Са Едисоном је радио годину и по дана, и затим почиње рад у својој лабораторији у Њујорку. Тесла се први пут вратио у Европу 1889. и посетио париску изложбу са ујаком Петром, а други пут 1892. када је добио позив Енглеске академије наука и Друштва енглеских електричких инжењера да одржи предавања о својим последњим радовима. Повод томе је било Теслино предавање, одржано 8. маја 1891., пред Друштвом америчких електричких инжењера, и које је изазвало огромну пажњу. Никола је у Лондону држао два предавања, 3. и 4. фебруара, а држао их је у Фарадејевој лабораторији, чиме му је указана велика почаст. Енглези су са дивљењем посматрали Теслине експерименте, а "Тимес" је том пирликом објавио:

"...Ако је уопште штагод било у стању да изазове одушевљење за електрицитетом, онда је то сигурно учинило веома значајно предавање, које је синоћ г.Тесла одржао пред ученим слушаоцима Краљевске академије. Његови експерименти отварају не само ново и богато поље за научна испитивања, него су изнели више или мање јасан преглед неколико општих физичких концепција и изазвале особити развој наших мисли и идеја. Радови г.Тесле налазе се на оној граници где се светлост, топлота, електрицитет, хемијски афинитет и остале врсте енергије састају и међусобно мешају. Кад човек размишља о његовим важним експериментима осети као да су старе демаркационе линије отпале и да извесни нови и плодни општи погледи не могу бити далеко, погледи помоћу којих моземо поћи на нове проналазачке путеве. Онда се, тако рећи нехотице пита: шта су то електрична а шта диелектрична тела, шта су проводници, а шта изолатори? Јер, г.Тесла састави струју између два електрична пола, па онда измедју њих стави плочу од најбољег изолатора, и она не само да отежава и смета проласку струје, него га јос и олакшава. У другим сличним експериментима он показује како се струје високог потенцијала не владају ни по каквом правилу које вреди за обичне струје. Изгледа као да нема довољно дебелог изолатора, као да нема ваздушног слоја кроз који не би могла проћи електрична струја довољног интензитета. Затим долази значајно откриће да уколико електрицитет расте, слаби његово дејство на човечије тело. Господин Тесла је стајао у електростатичком пољу које је било тако јако да би упалило сијалицу без жица, и ништа није осећао. Једном руком је држао крај жице из које је прштећи сипао љубичасти млаз варница, а у другој лампу или сасвим празну стаклену цев и тако пропустио кроз себе струју од неких 50.000 Волти. Стаклена цев је сијала у његовој руци од тако јаке струје, од које би, у обичнм приликама, и један стоти део био довољан да учини крај његовом животу..."

На почетку овог предавања Тесла је поменуо извесног професора Крукса, који га је још као ђака одушевио и дао правац његовом раду. Међутим, по завршетку предавања, Тесли је пришао један од најуваженијих чланова Академије, честитао му и рекао да није требало да помиње професора Крукса, већ да једноставно каже: "Ја сам Никола Тесла, родом сам Србин, и ево до каквих сам резултата дошао у својим истраживањима..." Сутрадан, на другом предавању, десило се да је досло до квара на машинама које су обезбеђивале струју за експерименте, али је Тесла по инструментима приметио да ће струје бити још пар минута. Пошто је тад понављао причу са претходног предавања, рекао је да неће да замара слушаоце експериментима које су већ видели и прешао на нове, за које струју није добијао са машине на којој је дошло до квара, већ из градске мреже за осветљење. По завршетку предавања, Тесли је поново пришао онај исти Лорд и рекао му: "Синоћ сам вас саветовао како је требало предавати, а сад видим да морам код вас доћи, да ме научите како се предавања држе."

Тесла је потом добио и позиве од Француског друштва за физику и Међународног електричког друштва да дође у Париз и ту одржи неколико предавања. Одазвао се позиву и постигао велики успех, као и у Лондону. Никола је потом морао у домовину јер му је мајка била на самрти. Када је сахранио мајку, био је кратко време у Београду, а потом се вратио у Америку и почео да се спрема за светску изложбу у Чикагу. Иначе, Тесла је био омиљен у друштву због своје духовитости и довитљивости. У сваки разговор је знао да убаци понеки стих или мисао, јер је располагао изузетно великом количином знања. Своја осећања према домовини Тесла је изнео у говору на банкету, који је у Београду приређен у његову част:

"У мени може бити нешто, што може бити и обмана, као сто чешће бива код млађих људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од својих идеала, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та, да је то дело једнога Србина."

Никола Тесла је умро у Њујорку, 1943. године, а урна са његовим пепелом чува се у Музеју Николе Тесле у Београду.

 


 

Значај дела  |  Биографија  |  Музеј  |  Бајка о електрицитету

Електрични мотор  |  Предавања и патенти

 

 

Почетна |  Авиони |   Никола Тесла  |  Партизан |   Београд  |  Девета  |  Контакт

Милош Радаковић 2000-2007